Kako samo sumorni dani umeju da postoje! Mrzim sivo nebo, mrzim hladan vetar i mrzim majicu do sebe koja me konstantno žulja kako god da je namestim. Trudim se da se fokusiram na druge stvari i zaboravim peckanje džempera, pa idem ulicom, listam Deezer i osmatram. Razmišljam o prolaznim stvarima koje mi zapadnu za oko, poput šubare na sedoj kosi bake koja pretrčava preko ulice, dok šetam centrom grada. Kiša se prenemaže. Razmišljam o čoveku koji klempavi uši noseći masku protiv korone na bradi, iako se nalazi na parkingu udaljen bar dvadeset metara od svih ostalih. Podsetio me na najbolju drugaricu i njenu naviku da je tako zaboravi, na ulici, u kafićima, čak i u stanu, i uporno me zasmejava, nervira i tera da je opominjem. Čemu to, pitala bih ga, da imam snage da se raspravljam sa strancima, ali ovaj dan mi je dovoljno protraćen i suviše sam gladna za takve situacije. Neka rade šta hoće.

Onoliko gladna koliko i nervozna da bih preduzela nešto konkretno po tom pitanju, da me anksioznost opet obuzima, tako nekako iz čista mira i svakoga dana.

Ipak uspevam da se saberem i naručim malu pljeskavicu ,,Kod Bula i Đaka’’, tamo gde postoji i klupica, taman dovoljno blizu da ih čujem kad mi doviknu da je gotova, a i udaljena za ličnu privatnost i satisfakciju. Navikla sam na manje mesto i ovde mi je suviše prolaznika a ne volim da mi nepoznati bulje i ometaju privatan prostor dok jedem. A i bilo kad, zapravo. Tu sam, s pogledom na parking, raskrsnicu ,,kod dilera’’ (deviza, naravno), pekaru sa ugla i buku sa pijace dve ulice iza.

Trknem do trafike po Coca Colu i dok sam se vraćala do klupe, tu na deset metara stvorili su se neki ljudi. Kad bih bila bezobrazna, rekla bih polusvet, verujem da jesam često bezobrazna po tom pitanju, ali zaista pomislim to kad vidim neugledne ljude, do pola zakopčane, razdrljene, čupave i nametljivo glasne.

Dve žene, plavuše u srednjim godinama, radnice iz pekare, pretpostavljam, stoje tu ispred i puše, a jednoj prilazi bračni par Roma. Stariji su, u žurbi, i vidno iznerviran čovek prilazi radnici.

-Dobar dan, dobar dan, ja sam Vas baš tražila ovih dana, nikako da se sretnemo.

-Ti si mene tražila? Ja tebe šest meseci jurim za četiristo dinara, ima li to smisla nekakvog?

Radnica ćuti, dok ga Romkinja moli da idu i da prestane. On je besan, pominje joj čak i njenu ćerku koju je kao vodio ko zna gde, a ja se pitam kako su oni došli do toga da ona njima duguje. Šest meseci za četiristo dinara?

-Šta ti je to na ruci? Hajde skini sat i daj mi ga pa ćeš da me tražiš, i sledeći put kad se vidimo i kada dobijem svoj novac, možeš da ga uzmeš nazad.

-Nemoj, nemoj molim te, nemoj kad te molim, evo daću ti ja, samo da proverim imam li pare na računu!

Žena pored nje, njena koleginica kuka i moli, čoveka koji je već rešen da ode sa satom, dok ga žena vuče za rukav da ostane, da se smiri i da joj vrati. Koleginica se vraća, bez para.

-I šta ćemo sad?

On joj ipak vraća sat, ona ćuti, sleže ramenima, od srama ne sme da podigne glavu da pogleda u oči ni njega, ni ženu, nikoga.

Romkinja ga vuče da pođu, samo ga moli da se ne svađaju, zbog njenog deteta, pošli su, žure, i njih dvoje odoše, s pretnjom da će se loše završiti kad se opet sretnu, a uskoro će je posetiti.

Njih dve ostaju tu na uglu, naslonjene na zid pekare, plavuša uzima drugu cigaretu, sad već nasmejana i objašnjava koleginici situaciju, pravda se, a ja ostajem zatečena scenom kojom sam upravo prisustvovala.

Gledam pljeskavicu i Coca Colu u ruci, i račun od skoro pa toliko, pa onda u njene cigarete, i mislim o tome zašto dozvoljavaš sebi da se ponižavaš za sitne pare, da joj dve pakle koštaju više od toga, a ta neprijatnost i oduzimanje sata s ruke, dil sa Romima i činjenica da ti neko preti na sred ulice je daleko gora od dva dana kriziranja.

U jednom trenutku bila sam spremna da ustanem i da mu dam te pare samo da je ostavi na miru, jer je meni bilo mučno gledati, ali sad kad je vidim nasmejanu, kao da se događaj nikad nije ni desio, ne znam šta da mislim. Da nisam sedela tu gde sam sedela, da mi je neko pričao, ne bih poverovala u situaciju. Nisam ništa uradila, i bizarnost celog slučaja mi je ostavio previše pitanja u glavi.

Šta se tu desilo?

Kakva smo zemlja postali da se ganjamo zbog četiristo dinara? Dok šetam nazad kući ne mogu da izbacim njihova lica iz glave.

Koliko košta poniženje u siromašnoj naciji? I da li smo daleko od toga da postanemo zemlja trećeg sveta, gde krađa, otimanje, i nasilje više ne postaju strani?

Možda bih i mogla da pametujem da nisam okrenula glavu na drugu stranu, pravila se luda i nastavila svojim putem. Možda smo već postali otupeli, nasilni i otuđeni, neprimetno i polako.

Šta je četiristo dinara, uopšte?

Dve pakle cigareta ili cena obraza.